Povrede zglobova u jogi nastaju usled preteranog zahteva koji pred njih postavljamo. Obično je to želja da se dosegne neka slika, ideja o pozi koja je u naš um implementirana spolja, praćena nepoštovanjem autentične anatomije i dinamike sopstvenog tela. Otuda su povrede zglobova među najčešćima u jogi.
Zglobovi se, najprostije rečeno, pokretom nepovratno troše. Za razliku od njih, mišići i tetive vole da se kreću, da budu aktivni, prija im pojačana aktivnost i repetativni pokreti. Istegnute tetive i mišići se oporave i zacele, ali ligamenti NE. Ligamenti su neelastični, i jednom istegnuti, produženi, NE MOGU DA SE VRATE. Njihova svrha je da drže zglobove na okupu. Kada “otvarate” neki zglob, na primer kuk, obratite pažnju šta je i gde je blokada, šta zapravo ometa pokret. Ako osećate da su vam mišići pokretni, da možete da ih opustite, budite jako oprezni, jer možda sledeće “otvaranje” znači zapravo nepovratno istezanje ligamenta. Zglob će se držati na okupu, ligament će se vežbanjem sve više istezati, ali posle jedne tačke on će biti toliko rastegnut da više neće imati svoju optimalnu funkciju. Tada zglob postaje nezaštićen i neminovno počinje njegova degeneracija. Treba imati na umu da se ovaj proces događa ispod našeg nivoa osetljivosti, ma koliko bili ubeđeni da smo kao praktikanti joge osetjivi, i da nam je telesna senzitivnost velika. Čovečiji skelet nije inervisan. Kada osetimo bol u zglobu, neka šteta je već načinjena. To su osetili mnogi dugogdišnji majstori joge, završivši na operacionom stolu posle decenija virtuoznog vežbanja.
Koleno strada u pokušajima da se izvede lotos (padmasana), i time postigne “prava” joga poza: kukovi ne dozvoljavaju, te rotaciju trpi koleno koje prirodno, svojom anatomijom, ne može da je podnese jer za to nije prirodno predviđeno. Za koleno je izazovan i golub (eka pada rajakapatosana). Ono strada i kada u stojećim pozama i iskoracima redovno odlazi ispred pete, tj. kada se ne nalazi tačno iznad skočnog zgloba. Kada koleno pada unutra, tada je ugrožen i skočni zglob. Ručni zglob strada zbog trenutnog ili konstantnog preopterećenja, ali i zbog loše distribucije težine i neadekvatnog oslonca.
Rameni zglob nikako ne voli “ludu pozu” (camatkarasana). Sakroilijačni zglob ugrožen je u riskantnim, biomehanički neopravdanim asanama gde je odnos kičme i karlice neprirodan i štetan, ali i pri lošem osloncu i poravnanju karlice u asanama koje prakrtikanti joge redovno izvode, npr. u trougalu (trikonasana), zvezdi, ali i u asanama koje se izvode ležeći na leđima. Njegovim povredama su podložniji dugogodišnji vežbači, čiji su mišići i tetive elastični i produženi, tako da ih telo “propusti” do sakroilijačnog zgloba, čija je pokretljivost inače minimalna. Snažni ligamenati koji kičmu povezuju s karlicom slabe, popuštaju i pale se, i ovaj važan zglob postaje osetljiv.
Kumulativna povreda kuka, na žalost, počinje da uzima svoj danak među dugogodišnjim jogijima. Akumulira se godinama, kuk se polako troši, a da naš mozak o tome ništa ne zna, jer o tome nema informaciju – čovečiji skelet nije inervisan. Kost ne boli. Kada se bol u kuku pojavi, to vrlo često znači da je degenerativni proces već uzeo maha. Ako špaga (hanumanasana) ne ide, ne slušajte svoj “majmunski um”. Slušajte šta vam telo jasno kaže. S godinama telo stari, i degenerativne promene su neminovne. Jogom svakako ne bi trebalo da ih pospešujemo već, naprotiv, da ih olakšavamo i ublažavamo.
Sa sopstevnim telom nema takmičenja. Ono nije otuđeni deo nas s kojim treba da se izborimo i da ga savladamo. Slušajmo inteligenciju sopstvenog tela, jer slušajući svoje telo zaista slušamo prirodu, svakog dana, u svakom trenutku. Naše telo je obdareno mudrušću starom koliko i život. Poslušajmo najpre tog jedinog neprikosnovenog učitelja.
