Prikaz izložbe “Yoga: The Art of Transformation”, galerija Arthur M. Sackler, Vašington, SAD, objavljen je na sajtu B92. (autor: Mirjana Petrović)
Joga je globalni fenomen. Njena popularnost i prisutnost sve je veća, a broj vežbača oba pola, svih rasa, nacija i verske pripadnosti raste širom sveta. U Americi je redovno vežba više od 15 miliona ljudi i postala je lukrativni biznis: 27 milijardi dolara potrošeno je na jogu i proizvode vezane za jogu za poslednjih godinu dana. Evropa prati ovaj trend rastuće popularnosti. Svedoci smo da je i kod nas sve više mesta gde joga može da se praktikuje. Bez obzira što je kao fizička aktivnost i terapija zvanično priznata od strane naše države, i pokrivena zakonima o sportu, nisu retka mišljenja da je joga sekta, ezoterična i mistična, „đavolja rabota“, koja se kosi s hrišćanskim načelima.
Izložba „Joga, umetnost transformacije“, održana je u galeriji azijske umetnosti Sakler, u okviru američkog i svetskog kulturnog džina Instituta Smitsonian. Činjenicom da ju je tako značajna institucija uzela za ozbiljan predmet proučavanja i izlaganja, joga je, reklo bi se neopozivo, iskoračila iz sfere podkulture. Izložba je od 22. februara u San Francisku, a potom ide u Klivlend. U bogato opremljenom katalogu svoje mesto našla su i najaktuelnija istraživanja i studije. Pored radionica, filmskih projekcija i muzičkih izvođenja, izložba je propraćena interdisciplinarnim simpozijumom o jogi u vizuelnoj kulturi, a u saradnji s Univerzitetom Vašington i simpozijumom o modernoj praksi joge, terapiji i integrativnoj medicini. Vašingtonska izložba otvorena je na gala donatorskoj večeri, a prisustvo poznatih ličnosti iz sveta estrade ali i sveta politike, dodatno je medijski eksponiralo čitav događaj.
Poslednjih petnaestak godina joga je postala predmet ozbiljnog proučavanja iz različitih uglova. Merenje, ispitivanje, stavljanje u realne okvire i demistifikacija nisu oberučke prihvaćeni od strane joga zajednice. U svakom slučaju, jogi se dešava istorijski značajna transformacija – oslobađanje od sopstvenih zabluda i pogrešnih interpretacija taloženih generacijama.
Moderna praksa posturalne joge, koja se danas praktikuje u svetu i kod nas, prisutna je kroz razne škole, pravce, vrste i podvrste. Mnogi od njih postali su ozbiljni brendovi. Joga zajednicu čine pripadnici raznih „loza“, pa time i sledbenici raznih načela i shvatanja. Svaka, međutim, ističe sopstvenu direktnu vezu s izvorom, utemeljenost u tradiciji, istoriji i duhovnom nasleđu indijskog podkontinenta. Kontradikcije se javljaju i kada se tvrdnje o delovanju joge, koje katkada zaista imaju čudotvorni prizvuk, uporede sa stvarnim naučnim istraživanjima, merenjima i rezultatima. Brojna neslaganja postoje i između prihvaćene istorije joge i nalaza materijalne kulture. Danas se vodi rasprava da li se joga može smatrati delom hinduizma, pri čemu takođe postoje različita mišljenja šta se pod pojmom „hinduizam“ podrazumeva. Oprečna su, takođe, mišljenja da li je joga u svojoj biti religija, i da li je ona uopšte odvojiva od hinduizma.
Brojne kontroverze navele su autorku izložbe Debru Dajmond da se posebno zainteresuje za jogu kao temu i motiv u umetnosti, i tako da s aspekta joge u vizuelnoj kulturi doprinese pokretu u proučavanju joge koji se po svim svojim odlikama može nazvati revizionističkim. Pripremanju izložbe posvećena je od 2008. godine. Rezulatat je nema sumnje – zadivljujući.
Izložbu čine 133 skulptorska i slikarska dela u različitim tehnikama i materijalima, iluminirani rukopisi, votivni predmeti, knjige, razglednice, posteri, filmovi iz 25 muzeja i privatnih kolekcija, koji datiraju od trećeg veka naše ere do 1940. godine. Uprkos različitosti i stilskoj, vremenskoj i geografskoj nekoherentnosti prikazanog materijala, autorka je uspela da nam materijalizuje i vizuelizuje složenu istoriju discipline koja za modernu nauku postaje sve intrigantnija i provokativnija. Različiti su naručioci, svrha i namena, kontekst u kojem su nastajala dela tokom gotovo dva mileniljuma, te ona nemaju zajednički likovni izraz, stil, niti su u celini stilski uporediva.
Jogu kroz vekove vidimo oličenu u praktikantima (1), aspirantima i majstorima, hinduističkim božanstavima prikazanim kao jogiji (2), u guruima i njihovim učenicima, isposnicima, pustinjacima, monasima, asketama prekrivenim pepelom, prinčevima na spiritualnom putu (3), zavodljivim i opasnim joginama (4).
Mesta za muziciranje (5), meditaciju, podvižništvo nalaze se u prirodi, fantastičnim pejsažima (6), pećinama, kolibama, na dvorovima, u manastirima, na mestima za spaljivanje preminulih.
Joga postoji širom indijskog poluostrva gde su kontrasti oduvek bili snažni, a različitost evidentna na svakom koraku. Utisak je da nije stvar u tome da su jogiji poštovali različita božanstva, već su pripadnici različitih hindusitičkih sekti – i ne samo hindusitičkih – praktikovali jogičke tehnike. Na izložbi vidimo budističku tradiciju, đainističku, Nate, često suprostavljene poštovaoce Šive i Višnua (7), bizarne i krvave tantrističke rituale. Jogu nije omela islamska vladavina već je, naprotiv, bila prihvaćena i poštovana od strane pripadnika sufizma, mistične i asketske grane islama. Vežbače današnjice bez sumnje najviše zanima prvi likovni prikaz jogičkih položaja (8) i tehnika (asana i krija). Njih 21, potiče sa samog početka 17. veka, i nastalo je zahvaljujući narudžbini mungalskog princa Salima. Realizam likovnog prikaza, kao i detaljan opis na persijskom jeziku, ukazuju da je umetnik radio po živim modelima, što ovim listovima daje posebnu čar, ali i da je poznavao renesansnu umetnost Zapada, s kojom je u kontakt mogao doći preko knjiga koje su jezuiti donosili u Indiju. Zanimljivo je da se tek krajem 19. veka, kada hinduizam zadobija svoj današnji oblik, pripadnicima islamske zajednice preporučuje da se ne bave jogom.
Joga je duboko lična, unutrašnja praksa, te je njen vizuelni izraz istovremeno jednako kompleksan koliko i suštinski jednostavan. Prvi izloženi predmet Tri aspekta Apsoluta (9) posetiocu izložbe odmah kazuje da će videti, i osetiti, nešto što je na svaki način potpuno drugačije. Poslasticu izložbe predstavljaju predstave „realizovanih“, prosvetljenih, onih koji su ostvarili cilj joge i spoznali prirodu sopstvenog bića: ispošćeni Buda od slonovače, đina (10)(oslobođena duša, ostvareni đainista) skulptorska su remek dela. Silueta, prazan prostor, na jantri (11) ukazuje da se jedinstvo bića i univerzuma desilo, da su se izjednačili. Pored prikaza asana, najveću pažnju posetilaca privlače prikazi telesnih energetskih centara tzv. „čakri“ (12) kao i jogičkog tela kao univerzuma(13). Kosmologija od glave do pete, čovek u univerzumu, univerzum u čoveku, težak je zadatak za umetnika, koji je rešavan jednostavno, ali veoma moćno.
Meditativni svet joge i njenih poklonika u idealizovanim pejsažima, živih vibrantnih boja, nestaje u drugom delu izložbe. Od 19. veka i temeljnog dokumentarnog materijala koji je o Indiji prikupila Istočnoindijska kompanija, glavni instrument britanske kolonijalne politike, vidimo potpuno drugačiju sliku joge. Bezbrojne fotografije (14) i razglednice zadovoljavale su čuđenje, žeđ za egzotičnim i nastranim, ali i čežnju čoveka Zapada za dalekim mističnim krajevima. Evropljani su indijske askete opisivali kao militantne, prosjake, dangube i cirkuzante. U to svitanje modernog doba, bezbroj asketskih redova, vrsta i sekti izdržavalo se tako što su bili plaćene oružane formacije, a mnogi su preživljavali izvodeći svakojaka „čuda“. Prevaranti, mađioničari, lutajuće askete koji bi se podvrgli spektakularnim podvižništvima, derviši, sufije, razoružani pripadnici bandi jogija, svi oni su na Zapadu nazivani „fakirima“.
Bili su prisutni na indijskim ulicama, pijacama, okupljali su se oko hramova. Jogi je bila potrebna reforma, koja će je usaglasiti s modernim vremenom. S druge strane, reformisana joga prepoznata je kao autentični proizvod koji Indija može da ponudi svetu kao svoju najveću vrednost. Moderna joga rođena je dvadesetih godina prošlog veka. Njeni očevi odrekli su se fakira, asketa i prosjaka lutalica, i u jogu uneli koncept zdravog, negovanog tela. Bodibilding i gimnastika, ideja discipline i čistoće, venčavaju se s postojećom tradicijom i nasleđem hata joge. Joga postaje disciplina za zdravo i lepo telo.
Izložba je zaključena filmom iz 1938, u kojem otac moderne joge Krišnamačarja i njegovi učenici, među kojima je danas devedesetpetogodišnji B.K.S.Ajengar, demonstriraju složene poze, sekvence i tehnike disanja. Krišnamačarja je razvijao sintezu tradicionalne joge, britanske i švedske kalistetike, gimnastike, rvanja i britanskog vojnog drila. Joga postaje demokratska, narodna, široko dostupna. Način na koji su joga poze predstavljene u filmu i na demonstracijama po Indiji i svetu, odredio je način na koji je joga percepirana i prihvaćena, i sledstveno tome – praktikovana.
Mnoga današnja ubeđenja, koja se smatraju ultimativnim drevnim jogičkim istinama, zapravo su proizvod navedenog programa radikalnog menjanja imidža joge, njenog modernizovanja i adaptiranja modernom dobu. Joga je dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka plasirana kao autentični hinduistički proizvod, istovremeno i tradicionalan ali i u skladu sa savremenim zahtevima i trendovima, i predstavljala je veoma bitan činilac hinduističkog nacionalnog programa i antikolonijalne borbe. Zablude i pogrešne interpretacije, romantične idealizovane predstave nastaju i kao (nus)proizvod „nju ejdža“, kada je spiritualni aspekt joge bio adoptiran u šezdesetosmašku i hipi ideologiju i pogled na svet. Nju ejdž ikonografija nam je, između ostalog, čakre prikladno obojila u dugine boje.
Izložba „Joga, umetnost transformacije“ označava bitnu prekretnicu u razumevanju i važan je činilac u prihvatanju istorije, ili bolje rečeno istorija i nasleđa joge onakvim kakvi oni zaista jesu. Joga se tokom istorije našla na mnogim očekivanim, ali i neočekivanim mestima. Prekrile su je različite naslage, verovanja i sujeverja, brutalnosti i koristoljublje, a u naše doba i trendovi i brendovi. Zloupotrebljavana je, klevetana i ismejavana. Ljubomorno je čuvana, a jogičke tehnike su otkrivane i prenošene samo odabranima. Čovekova sposobnost transformacije i dostupnost riznice beskonačnog unutrašnjeg potencijala reflektovao se na nebrojano mnogo načina. Joga menja, preobražava, pa su tako načini na koje se praktikuje u stalnoj promeni. Sve veći broj ljudi koji se jogom bavi na mnogo različitih načina, nužno će staru disciplinu promeniti, kao što ona menja njih.
