Pre tri nedelje i jedan dan ušla sam u akutni oblik hernije tri vratna diska, upalu brahijalnog nerva a da ništa neobično nisam prethodno uradila ili osetila. Prva, gadna, neopisivo bolna faza je iza mene (nepovratno, nadam se). (Ne, vrat ne boli. 😉 )Podrška i želje za oporavak od strane i jogalega stigla je s raznih strana ove naše beskrajne joge, zaista iz raznih škola. Istini za volju, s neočekivane strane bilo je i neverice kako nisam bila dovoljno senzitivna da osetim takvu jednu stvar, pa i kako je moguće da sam toliko maltretirala svoje telo… 🙂 Zaista, kako je moguće? Vrlo, vrlo lako, iskreno, pouzdano, iz iskustva. (Sećate se kako se voli u jogi da se mudro kaže da je bol najbolji učitelj, da ga treba prigrliti, od njega učiti? Pa eto, imam priliku na se mazim, volim, ljubav da vodim s bolom. :D). Moguće je, jer na čas joge, ili na učiteljski trening, bilo da smo tzv. đaci (strašni eufemizmi za većinu navedenih, koji sugeriše da ćemo nešto naučiti) ili da smo instruktori, dođemo ubeđeni da zakoračujemo u siguran, proveren sistem, građen generacijama, stolećima, milenijumiima, sistem koji je apsolutno zdrav ili barem neškodljiv za fiziko telo. (Ostala tela neka ostanu po starni ovim prilikom. Namerno.)
Svima koji prate ovaj skroman blog ili Fejsbuk grupu Joga info poznata je priroda mojih postova, tj. stalni apel za zadravim razumom, modernizacijom i otvaranjem polja joge, a posebno onog njenog dela koji se tiče fizičkog vežbanja, prema saznanjima medicine, neurologije, neuronauka, fizijatrije, drugih i novih oblasti koja se bave vežbanjem, pokretom, vezom tela i uma na različite načine.
Zašto su se moji diskusi uputili prema moždini, ostaće večita tajna, dokaza nikada neće i ne može biti. Kombinacija nasleđa, koje što se tiče kičme baš i nije neko, godine neaktivnosti koji su ovo prvo podgrevale, pa godine života i prirodne degeneracje KOJE JOGA NE MOŽE DA ZAUSTAVI, pa (o, draga !) menopauza. I svakako faktora koji se ne može tek tako zanemariti: JOGA, godine vežbanja, i godine držanja časova (nije isto, nije ni slično!). “Pre” i “posle” moje ne samo vratne, već i lumbalne kičme bio bi primer totalne antireklame za jogu. Godine aktivnog vežbanja i držanja časova čine da se sada oporavljam brže od prosečnog nesretnika-sapatnika, to je nesporno. Međutim, godine svakodnevnih plugova i sveća (riba mi je instinktivno nekako migoljila iz prakse 🙂 ) nisu ojačale moju štitnu žlezdu (opet anti joga pre/posle dokaz: pre joge joge b.o, posle decenije vežbanja- hipotireoza), ali su vrat definitivno unapredile od spondiloze do nečeg komplikovanog i opasnog što nikoga ne zanima, a i boli. SREĆOM.
Šta je mene (a divno bi bilo da sam jedina!) povredilo? Ono što uvek najviše povređuje sve nas – NEZNANJE, nesvesnost i neprihvatanje neznanja. I ono davno, početno verovanje kada zakoračite u studio, da je joga siguran teren. Nije, nije ni malo, ni mrvicu! Ne verujte nikome. Poslušajte F.Moldera… Ne verujte učiteljima/instruktorima koji se bave vašim telom (opet um ostavljam namerno po strani, a kad i odlepim, uključiću ga u blog :D), i kažu vam da će joga sve srediti. Gledano odavde, iz bračne postelje u kojoj se moj ljubavnik bol i ja nežno mazimo i ispitujemo, pedelj po pedalj, ili nas strast obori gde stigne, joga koja se vežba svud naokolo je – smejurija, a način na koji se prodaje nužna je rugoba iste te smejurije. Igračka – plačka. Može li drugačije? Naravno da može!
Moj me ljubavnik zove da se maknem sa stolice. Mmmmm………….
Moj me ljubavnik zove da se maknem sa stolice. Mmmmm………….
