Disanje, naša neposredna veza s primarnim izvorom energije, pleše na granici svesnog i nesvesnog. Za našu opštu dobrobit, za rad svih naših sistema, mentalnih, fizičkih i energetskih, od vitalne je važnosti da ono bude zdravo i prirodno. Tek svaki peti zapadni čovek diše normalno, to jest prirodno. Mnogi ljudi su ubeđeni da ne mogu ili čak ne umeju da dišu na nos. Međutim, jedino prirodno i zdravo disanje je – disanje na nos.
Kao i o mnogim drugim stvarima u jogi, mišljenja o disanju su takođe podeljena. Jedni smatraju da se pranayama odnosi na kontrolu disanja koja se postiže tačno određenim tehnikama i kontrolom disanja, tj. životne energije. Za druge pranayama znači slobodno, prirodno, nesputano disanje, a ples životne energije moguć je jedino kada kontrolu prepustimo – prirodi. Disanje je od primarnog značaja kako za život, tako i za jogu. Normalno, prirodno disanje otvara mogućnost uvida u vezu disanja i životne energije, iskustvo disanja celim telom, odnosno probuđenja svesti o energetskom telu. Jogiji kažu kako tek tada počinje pravo istraživanje u jogi.
Prvo i najvažnije uputstvo za vežbanje joge je: udišite i izdišite samo na nos. Zašto je to tako, kada je poznato da u drugim sistemima vežbanja to nije slučaj? Zašto disati na nos kada je mnogim ljudima prividno lakše da se dišu na usta, pogotovu kada vežbaju?
Brojni su i različiti problemi vezani za disanje savremenog čoveka, a značajno mesto među njima zauzima disanje na usta umesto na nos. Ta loša navika, čiji se uzročnici kreću od anatomskih do duboko potisnutih psiholoških, vrlo lako može da izazove čitav niz zdravstvenih problema, i da ozbiljno poremeti normalan život. Pored problema s disajnim organima, rinitisa i alergija, dominantno disanje na usta izaziva hiperventilaciju, provocira povišen krvni pritisak, astmu, opstruktivnu apneu (prestanak disanja u snu), poremećuje srčani ritam a može da uzrokuje srčana oboljenja.
Nos je klima uređaj koji vazduh zagreva, prečišćuje, ovlažuje, odvlažuje i naravno miriše. Nos je sofisticirani ubica bakterija, prepoznaje njihovu komunikaciju i uništava ih. Vazduh stimuliše nazalne mukozne membrane i stimuliše refleksne nerve zadužene za disanje. Disanjem na usta, ovi nervi se ne stimulišu, i disanje je samim teže i pliće. Disanje na nos jača pluća, dijafragmu i sve učesnike, primarne i sekundarne u respiraciji.
Pluća uzimaju kiseonik tokom izdaha. Put vazduha kroz nos je uži, te je izdisaj na nos duži od izdisaja na usta, što plućima ostavlja vremena da uzmu više kiseonika. Suprotno onome što se obično misli, potrebnu energiju – kiseonik – dobijamo tokom izdaha. Duži izdah znači više kiseonika celom telu. Udah u tom smislu služi jedino da bismo izdahnuli. Disanjem na nos sprečava se prebrz gubitak ugljen dioksida, i održava se normalna ph vrednost krvi, i snabdevenost kiseonikom celog tela. Ovo je tokom vežbanja naročito važno, jer hiperventilacija usporava disanje, kompromituje cirkulaciju i provocira lučenje mukusa jer mozak misli da se ugljen dioksid prebrzo gubi. Nos je i efikasan čuvar energije: pri izdahu uspe da zadrži trećinu toplote i vlažnosti.
Nozdrve su zasebno inervisane sa po pet karnijalnih nerava vezanih za suprotne strane mozga. Nozdrve funkcionišu nezavisno i u sinergiji. Moguće je svesno disati samo na jednu ili drugu nozdrvu.
Telo zna kako treba da diše. Mudrost stara koliko i život je tu. Pustimo je da se iskaže u svojoj milosti, i da naše biće udahne punim plućima – kroz nos.
Namaste 🙂
